Nikako da nađem vreme da napišem post. Dodajem rečenicu po rečenicu između priprema za slavu. A želim da posvetim jedan post ovoj knjizi pre nego što se bacim na druge.
Kada pročitate naziv knjige prvo što vam padne na pamet je stradanje srpske vojske u Prvom svetskom ratu, probijanje Solunskog fronta i plava grobnica. Knjiga baš tako i počinje, stihovima Milutina Bojića. Posle drugog poglavlja osećala sam se prevareno, jer knjiga nije klasična priča o ratu, ali sam nastavila da čitam.Kada sam vratila knjigu danas u biblioteku pored mene bila je jedna baka koja nije mogla da se odluči šta bi i spazila je ,,moju'' knjigu. Kada sam joj objasnila da nije baš ono što naslon kaže odustala je.
Ono što me je opčinilo kod ove knjige je maštovitost sa kojom je ova knjiga napisana. Iskrena da budem, meni nikad ne bi palo na pamet da povežem prvi svetcki rat, rat u svemiru, treće oko i slične nadrealne stvari.Način na koji je pisana,stil pre svega, me podseća na jednog našeg pisca, ali nikako ne mogu da se setim kog.
Knjiga je kratka,
nema ni 200 strana, a da je duža ne bi valjala. Drašković je uspe da sroči u
slovo onoliko koliko treba. Svako dodatno poglavlje bilo bi čisto dosađivanje
čitaocu.Inače, ovo je
prva njegova knjiga koju sam pročitala. Na sajtu ,,goodreads’’ sam u
komentarima pročitala da su ljudi uglavnom razočarani ovom knjigom i da je
dosta lošija od recimo ,,Nož’’. Ja o tome ne mogu da sudim jer je ovo jedina
knjiga koju sam pročitala ali definitivno planiram da pročitam još koju!Knjiga je dobra i treba je pročitati, a svako dalje komentarisanje pretvorilo bi se u prepričavanje. Ocena bi bila : 3.5
Нема коментара:
Постави коментар